U mutnom dimu obrenovačke kafane “Kod Žare”, gde se rakija toči češće nego politički stavovi, sedeo je Nestorović okružen svojim vernim drugarima. Na stolu – prazne čaše, puna boca i neka vrsta “dokumenta” napisanog na salveti, koja je, po svoj prilici, predstavljala novi politički program.
“E moj druže, sve je to lepo što pričaju o ekonomiji i EU,” počeo je popularni Nestor, duboko gledajući u svoju čašu kao da u njoj vidi budućnost nacije, “ali niko ne želi da priča o pravoj zaveri – plavooki ljudi! To su marsovci među nama!”
Drugovi klimaju glavama, ne baš zbog toga što su ubeđeni, već zato što je već treća runda stigla, a nakon određene količine alkohola, sve zvuči bar 30% ubedljivije.
“Kako to misliš, Marsovci?” pita jedan, dok istovremeno potpisuje salvetu kao “svedok” Nestorovićevog otkrića.
“Prosto je!” objašnjava Nestorović sa dostojanstvom naučnika na ivici nobelovke. “Pogledaj samo njihove oči – plave kao nebo, a čija je to boja? Marsovo nebo, naravno! Kod nas je nebo plavo samo kad nema smoga!”
U kafani zavlada tišina, jer je svima postalo jasno da čovek ima neospornu logiku – ili bar nešto što podseća na nju nakon pete ture.
“Znači, šta predlažeš?” upita drugar koji je sedeo ispod stola, već zaboravivši da je došao samo po kafu.
“Predlažem da uvedemo posebne vizume za plavooke!” odgovara Nestorović, udarivši šakom po stolu tako snažno da se prevrne čaša. “I da im ograničimo kretanje između Lajkovca i Male Krsne, jer tamo je centar njihovih operacija!”
“Ma kako ćemo to da sprovedemo?” začuđeno će konobar, koji je slučajno plavook.
Nestorović ga pogleda sumnjičavo, pa se onda nasmeši: “Ti si dobar, ti si naš plavooki. Ali ostali… sve su to špijnska posla!”
I tako je, u mračnim dubinama obrenovačke kafane, rođen novi politički pokret – protiv marsovskih migranata. Dok je Nestorović polako tonuo u san (ili diplomatsku komu), ostali su nastavili da diskutuju o još važnijim temama – da li je rakija bolja od vinjaka i, ko će sve ovo da plati..”
Kraj. 
Leave a Reply